Baka iz pakla!

Bok Dennis,  evo odlučila sam ti napisati neki od mojih događaja pa i događaja što su se dogodili mojoj obitelji. I sama ne znam od kud da počnem. Uf. Moj tata je živio s bratom,mamom i tatom. Kad bi mi pričao o svom djetinjstvu nikad nebi rekao ništa dobro o svojoj mami, bilo je to teško djetinjstvo za razliku od onoga na što sam ja navikla, za razliku od današnjih. Upoznao je moju mamu koja je bila druge vjeroispovijesti ali moja baba *njegova mama* je od početka bila protiv toga, ali su se oni vjenčali i dobili mene. Mama mi je puno puta pričala kako joj nikad nije bilo ugodno u toj kući, uvijek je osjećala neku nelagodu čak i nakon što su sagradili svoju kuću odmah do njihove stare i počeli sami živjeti nas troje. Mama je uvijek vjerovala u nešto više, u nešto nadnaravno, tata baš i ne toliko ali dobro. Mama mi je jedan dan bila u vrtu s babom i rekla da je u dvorište ušla žena u crnim hlačama i duksicom na glavi na svega 5-6 metara od njih i samo stajala i da joj nisu vidjeli lice. Samo da napomenem kuća je bila zadnja u ulici – slijepa ulica. Pitali su je što treba… ona nije rekla ništa! Rekla mi je da je žena stajala 10ak sekundi ali da se činilo kao da traje 5 minuta. Nakon tih 10ak sekundi žena se okrenula i otišla, mama je krenula za njom da vidi o čemu se radi jer joj nije bilo jasno. Kad je došla na ulicu, žene nije bilo. I samo da kažem ulica je jako dugačka i ravna i nema drugih sporednih u koje je mogla ući. Mama mi je bila prilično u šoku ali nije tome pridavala toliku pažnju. Bilo je puno razmjerica između moje mame i babe, godinama nisu pričale iako su bile u istom dvorištu, mama mi je zabranila da pričam s babom ali sam ja uvijek vidila nešto dobro u ljudima pa kad mame nebi bilo kući otišla bi do babe vidjeti kako je. Nikad nije utvrđeno da ima mentalnih problema iako su to svi tvrdili. Jednu zimu sam otišla kod babe dok mi je mama bila u dućanu. Kucam ja na vrata i ne čujem ništa. Pokucam ponovno i dalje ništa… ali uđem. Baba mi je ležala u krevetu, bila je jako loše nitko je nije htio doći vidjeti. Ni brat mog tate ni bilo tko iz obitelji. Bio je mrak u cijeloj kući jedva da sam i vidjela doći do vrata od sobe. Ali moram reći jednostavno kad se ušlo u tu kuću uvijek se osjećao nemir, uvijek bi me bilo strah ući. Neka čudna vibra i plus taj mrak. Kad sam ušla baba mi je rekla da joj donesem vode i da nije dobro. Dok sam išla u kuhinju čula sam kako je rekla “dobro je, došla je” . Iskreno sa svojih 8-9 godina uopće se nisam obazirala na to. I samo da kažem još jednu stvar baba je bila katolkinja i molila bi krunicu svaki dan, išla u crkvu svake nedjelje (ne znam koliko je to bitno, ali smatram da je bar u ovom slučaju). Pošto sam bila dite nisam razumjela puno stvari naravno kao i svi. Ali nikad mi nije bilo ugodno pored nje ali uvjek ljudima dajem drugu šansu od malena vjerujem da u ljudima postoji dobro. Dam ja tako njoj vodu i nakon 5-6 minuta uputim se kući prije nego što se mama vrati. Prozor moje sobe gledao je točno na tu dugačku ulicu. Jednu večer kasno iza ponoći, oko 2 ujutro, čula sam da pas laje. Pogledala kroz prozor ali nisam vidjela ništa. Izašla sam na balkon i uplašena samim tim što je 2 ujutro pogledala možda je neka mačka što ja znam. I vidila babu kako stoji u sred vrta u spavaćici i samo stoji uspravno bez ikakvog oslanjanja. Nisam znala što napraviti užasno sam se prepala i odmah ušla u sobu kroz balkanska vrata. Mislim da je jako bitno napomenuti da mi baba nigdje nije mogla ići bez štaka jer je imala problema sa zdravljem, godine.. i bila je jako pogrbljena! Nisam naravno nikom rekla jer što da im kažem, kako da objasnim? Nakon nekoliko mjeseci opet sam čula psa kako laje kasno navečer ali nisam htjela izlaziti, samo sam otvorila prozor i rekla mu da se stiša ali on nije stao lajati. Ostala sam na prozoru i nakon koju minutu čula sam korake ispred kuće *soba mi je bila na katu* i vidjela kako netko trči prema vrhu ulice u spavačici jako brzo ne mogu ni opisati koliko brzo i kakvi su to pokreti bili. Pas mi je probudio tatu i mamu, ja sam samo otrčala u njihovu sobu i rekla da je netko protrčao, tata je u žurbi otišao ispred kuće i vidio vrata od garaže širom otvorena. I samo da dodam kroz garažu se moglo ući u kuću i ta vrata od kuće nikad, ali nikad nisu bila zaključavana, ali vanjska vrata od garaže jesu. Zaključao ih je i rekao da nije bilo ništa, ali sam sigurna da je mami rekao a meni nije htio. I sad godinama nakon što je moja mama i dalje u uvjerenju da tu nije dobra energija kako bi ona rekla “neko zlo” *njene rijeci*. Uvijek je u našoj kući bilo problema, svađa između mame i tate bespotrebnih. Par puta bi odlazila u Zagreb, meni nikad jasno zašto? Što će ona gore. Inače sam iz Dalmacije. I tako ja nju “upilam” blago rečeno i ona meni kaže da ide kod jednog čovjeka “razgovarati malo” . Ja sa svojih 12-13 godina, ono o čemu ti? I radoznalost me ubijala i gledam ja po njenom mobitelu i nađem poruke i pitam je da mi sve objasni jer poruke nisu imale smisla ni malo, ne povezane rečenice. I kaže da je to čovjek koji ti kaže par stvari poput vidovnjaka. Samo da kažem ne vjerujem onim tarotima i ljudima koji “predviđaju sudbinu” ali postoje ljudi koji su iznimno daroviti koje se ne može svrstati zajedno s tim “glumcima”. Mama mi i nije neka velika vjernica, ne moli Boga svaku dan, ne ide u crkvu svaku nedjelju ali vjeruje da postoji nešto dobro kao što postoji i zlo. Vraća se jednu večer iz Zagreba full uzrujana, pošalju me u sobu ali i dalje čujem o čemu pričaju u jednom trenu odu u sobu odma do moje i čujem kako mi mama počinje plakati prepadnem se i pokrije preko glave i vjerovatno od svog toga šoka sam zaspala. I evo 6 godina nakon toga, sa svojih 19 godina mi je rekla o čemu se radilo. Otišla je u Zagreb kako ona kaže “lakše mi je to sve ispričati nekome ko razumi i ko mi može pomoć” čovjek joj je dao svetu vodu i rekao da je stavi u djelovima kuće gdje najviše boravimo, stavila je u dnevni i u sobe. Rekao joj je da pogleda jel možda nešto iza ormara jer kako joj je rekao “osjeća neku nelagodu tu” to je ta noć kad je pogledala i našla tri potpuno crna kamena. Kako mi kaže ostala je u šoku nije znala što napraviti jer od kud kamenja u sobi iza ormara? Nakon godina življenja u toj kuci odlučili su se odseliti da njima bude lakše. Ja sam radila tad kad su stvari prenosili u drugu kuću u drugom gradu. I samo mi je rekla ovo “znaš li onu svetu vodu što mi je dao onaj čovjek što sam ti pričala, ona koja je bila iza našeg kreveta- potpuno je pocrnila”. Iskreno pojma nisam znala što ću joj reći, ona u šoku a ja u još većem. I 2020 ili vec 2 godine nakon što su se preselili *ja sam ostala u istom gradu ali na drugom kraju grada*. Zvoni mi mobitel nepoznat broj-zove me baba i pita kako sam. Pričam ja s njom tako par minuta i ona kaže da nije dobro bili je došla posjetiti na što ja njoj kažem da ne mogu da radim i imam obaveze na što se ona razbjesni i nešto počne pričati ali je nisam razumjela ništaaa iskreno sam se bojala i razmišljati koji je to jezik bio jer Hrvatski nije! Mami i tati nisam rekla da je zvala jer bi me zadavili blago rečeno. Ali se dobro sjećam riječi koje mi je rekla i nedavno sam pokušala upisati riječi i našla ovo “adhuc videbis me ire diaboli” bar mislim da je ovo jer zvuči identično onome što mi je rekla . Ne znam koji je jezik u pitanju meni nekako zvuči između talijanskog i latinskog. Možda mi možeš pomoći oko toga. Par dana nakon inače idem dosta rano leći jer radim ujutro čujem u kuhinji nešto ali ne obraćam pozornost i mogu se zakunit svime na svijetu što imam da sam čula zvuk vilice, noža ili nečega kako je udarilo od pločice. Jako sam se prepala i samo kao malo dijete pokrila preko glave i nekako uspjela zaspati, ujutro mi zvoni budilica na mobitelu i žurim kako nebi zakasnila ali totalno zaboravila na sinoćnji događaj odem u kuhinju da se napijem i 2 vilice su na podnu u sred kuhinje, ali ne postoji nikakvo objašnjenje za to jer sve ladice su bile uredno zatvorene, evo i kad pišem naježim se. Onako prvo što mi je palo na pamet ” oke smiri se zaboravi pravi se kao da su tebi pale digni ih i izlazi van” jer imala sam osjećaj da nisam sama i prvo što mi je palo na pamet “nemoj dat do znanja da te strah pravi se kao da je normalno” to mi je bio prvi neki instinkt ne znam zašto. Na putu do posla zovem mamu da joj sve kažem kako me zvala da mi je nešto rekla i za te vilice na rubu plaća jer nisam znala što trebam što se događa. Ona mi samo kaže da je za 10 minuta u gradu i da je čekam kod dućana blizu zgrade. Iako mi nije bilo jasno zasto je uopce na putu do grada, inace ne dolazi osim ako ima nešto obaviti. Sila sam u auto cila sam se tresla ona je rekla “u redu smiri se ajde nije nista strasno” i samo mi je rekla “SAD je u redu” na što ja poludim i kažem što je u redu, što? I samo mi je rekla “Našli su babu u kući mrtvu.” Mama mi je nakon toga otišla u Crkvu, nije mi tila reć o čemu  je pričala  sa svečenikom ali joj je samo rekao  “vjerujem da će te sada imati napokon mir, molit ću za Vas.”

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More Stories
Not Alone in Here / Short Horror Film